Света дружина није земаљска ствар, него тајна. Она се темељи подједнако у сили Божијој и у продору позванога ка Духу. Монаси су, каже свето Предање, анђели у телу. Анђели служе Богу у потпуној несебичности. Они су у чистој љубави и преданости повезани једни са другима и са Богом, вечним темељем бића. Од Њега, Свесвете Тројице, највиши анђели, серафими, херувими и престоли, примају надвештаствени свет и благодат и дишу дахом од Бога. Они су ЉУБАВ, ПОЗНАЊЕ и ПОЧИВАЊЕ У БОГУ. У блаженом хороводу стоје пред престолом Божијим и певају вечно “Свет, свет, свет”. Једни пламте љубављу, други созерцавају у најјаснијем познању, а у трећима почива Бог, као што и они почивају у Њему.

У дубокој љубави окрећу се онима који стоје испод њих и предају им, колико је могуће савршено и колико су ови способни да приме, оно што су сами примили одозго. Средњи анђели, господства, силе и власти, управљају хармонијом васељене, воде и руководе светима Цркве Божије и боре се као војводе и силни ратници против сила таме. Они су надмоћне лепоте, непријатељи сваког понижавајућег ропства и недоступни му. Њихова власт никада не постаје тиранија, него је узвишена над сваким отуђењем. Она је пуна доброте; она твори слободу, постајање самим собом и узлажење. Анђели нижег хора, начала, арханђели и анђели, воде народе и родове, као и Богу посвећене дружине, откривају обећања и благодати од Бога и у најширем смислу су весници Божији. Анђели презиру сваку принуду, јер поштују слободу човека. (Уп. Дионисије Ареопагит, Небеске јерархије.)

Пред овом надземаљском стварношћу човеку би било немогуће да само својом снагом уђе “у хор и заједницу анђела”, како каже чин монашког пострига. Али благодат Божија даје снагу позваноме. Наш задатак је да чујемо Божији позив и да га следимо. Пут од земаљског ка анђелоликом начину бића води, језиком мита речено, преко моста танког као влас и оштрог као мач. Само чисти љубитељ, потпуно предани, може га прећи. Њему мост постаје широк и лак, и бестелесни анђели га воде. Друга слика говори о “скоку са стене” и тиме изражава свецелу жртву у којој монах приноси самога себе као дар љубави Богу, вечном и непознатљивом темељу бића. Ићи путем монаха није ствар разумских разлога, него је утемељено дубље, у вечности, у срцу Божијем и у срцу позванога.

Превазилажење сопствене воље, одређене грехом, спада међу најтеже захтеве духовног пута. Само тако тајна обожења може постати стварност. Зато оци Свете Горе Атонске кажу да је у послушању већ садржано све остало. Послушање ствара превазилажење, а превазилажење чистоту, јасноћу и љубав; из њих истичу сва лепота, сва доброта и истина на земљи. Духовно послушање, пак, долази из познања, љубави и верности; оно почиње тамо где божанска чежња налази свој циљ.

Свети православни монах и отац Цркве Василије Велики (328-379) у својим описима монаштва нарочито хвали љубав и слогу које владају међу Богу посвећенима. Оне чине да монашка заједница живи и делује као једно тело, или још пре као један дух у многим телима. Та љубав и једнодушност не темеље се у телу, него у Духу (уп. Јн. I 12-13; Рим. VIII 9-11). Оне постају могуће када појединац превазиђе свој егоизам, у светом послушању следи старца као Христа и целога себе преда љубави Божијој (уп. Јн. XV 1-17; 1. Јн. II 7-11; IV 7-21). Нико не тражи своје; свако служи целини и настоји да брату учини добро. Свако је сав усмерен ка тројичном Богу, вечном темељу сваког бића и сваког освећења. (Уп. Василије Велики, Аскетска упутства.)

Веза са тројичним Богом налази свој земаљски одраз у вези са конкретном људском заједницом. Бог је веран, зато и ја могу бити веран. Како на небу тако и на земљи. Верност, љубав и преданост појединца налазе ослонац у преданости, љубави и верности старца и браће. Велика је трагедија када се преданост младог човека судари са празнином опустошеног традиционализма или буде злоупотребљена од лажних вођа или установа. Где год земаљска моћ и величина сувише избијају у први план, постоји опасност да се Дух повуче. Зато истинско монаштво не тежи да блиста у моћним установама или да задобије аплауз мноштва, него најпре и у свему да обрадује Бога и да се потпуно утемељи у Њему. То само од себе доноси извесну повученост и самоћу, јер нико не може служити двојици господара. Пошто се истински монаси свесно одричу свих земаљских претензија на власт, они због своје духовне слободе, чистоте и непосредности пред Богом могу бити духовни саветници и вође верујућег народа.

Као што анђели не образују просто “заједницу”, бар не у световном смислу дружења или удружења ради циља, него у јерархијској дружини, као литурзи, духовни ратници и служитељи вечног Царства, у надземаљској хармонији увек буде, подстичу и бране свето и освећење у свему; као што нико не тражи своје, него сваки сам постаје зрачење вечне прасветлости која све сједињује од неизрецивог и надбићног темеља, и коју сваки прима одозго, тако се и монашка заједница најбоље може означити појмом Свете дружине. Монах најпре у себи успоставља владавину Светога, јер то значи јерархија, тиме што се мушки чисти од свега што није Божије и истовремено се у светој спремности за примање отвара приливу божанске благодати и силе, божанске светлости. Очишћење и просветљење, пак, творе сједињење у Богу. Тако ће достићи божанску мудрост. Зато се и каже да је монаштво истинска философија; и то се не мисли у апстрактном, поучном смислу, него у смислу живота у љубави и истини.