У монаштву човек, ако хоће, може да нађе одговарајуће предуслове за исцељење душевних рана, јер се оно у основи окреће од узрока пада и греха. Истовремено у монаштву налази циљно усмерен начин живота, опробан и мудар “програм” како да следује Христу у чистоти, несебичности, нестицању, смирењу и тако даље.

Монаштво, нарочито у киновији, светој заједници или општежитељном манастиру, наставак је живота првих хришћана, којима је такође све било заједничко.

Током 1700 година, откако су предата чврста правила за монашке заједнице, која је сам Бог дао богоносним оцима, на пример светом Пахомију, увек изнова препознајемо величину Божију. Ова предања су допринела усавршавању братске заједнице, по речи Господњој: “Где су двојица или тројица сабрана у моје име, тамо сам и ја међу њима."

Монаси се добровољно предају старцу, и то у целости. Он је носилац Духа Божијег; од њега теку мудрост, благодатна сила, расуђивање, мир, ширина срца, љубав и свака врлина. Кроз послушање монаси умртвљују самовољу, светску мудрост, гордост, умишљеност и самовеличање, и тиме стичу кротост и чистоту срца Господа, који је и сам био послушан своме Оцу до смрти на крсту.

Видиш ученика како тихо и радосно служи брату као и своме господу и оцу, пун кротости и љубави. За ученика је његов старац савршена икона Божија; старац је место и начин Божијег дејства. Христос каже апостолима: “Ко вас слуша, мене слуша; и ко вас одбацује, мене одбацује."

Монах, било да ради у гостопримници, у башти, за трпезом, у храму или на другим послушањима, где год и шта год то било, у братској љубави, пријатељству и љубави, и увек према упутствима и заповестима старца, не потчињава се само споља, него пре свега изнутра. Он се уклапа у свети поредак. Не следи сопствену памет ни сопствено мишљење, него мудрост свога старца. Тајном божанског послушања, као и молитвом, одбацује сваки страстан, страдални покрет душе и остаје потпуно слободан од греха и злих помисли.