Монаштво је царски пут мистике. Његов значај лежи у подизању духовне вертикале, осе вечности која повезује небо и земљу. Монаштво није усмерено ка споља, него је пре скривено, унутрашњи орган Тела Исуса Христа. Монаси су чувари најдубљег светилишта.

Истинско монаштво не темељи се у овом свету, него у Богу, у вечности. Оно се не може свести ни на облике живота и правила, ни на људске идеје или склоности. Оно није објашњиво ни психолошки ни социолошки. Ко у свету пропада, у манастиру ће пропасти још више.

Монах је онај кога је Бог дотакао у најдубљој унутрашњости и истргао из земаљске нормалности; и који се потом, у савршеној слободи и љубави, приноси Богу као свецела жртва, посвећујући Му свој живот свим силама, свим срцем и свом мишљу, телом и душом. Монах живи у Богу, у Њему дише, у Њему и кроз Њега делује. Овај високи идеал постаје конкретна животна стварност ступањем у свету пратњу живог старца. Свецелом жртвом човек прелази праг Светиње над светињама духовног храма.

Изван свих видљивих делатности, монах упражњава непрестану духовну молитву, непосредну комуникацију са Богом, да би већ у овом земаљском животу био сав у Богу. Циљ православног монашког живота је обожење, обликовање вечног праобраза. Божија мисао, Његова чежња, треба да буде позната и остварена.

Ко жели да постане монах, мора већ донекле прозрети обману овог палог света, али без очајања. Мора бити унутрашње и спољашње слободан. Основни подстицај не треба да буде одбацивање, не презир, него љубав.

У светом Предању монаштво се описује и као хришћански наставак старозаветног пророчког служења. Јован Крститељ је последњи монах Старог завета; Јован Богослов је први монах Новог завета. Тиме се указује на непосредност монаха према Духу.

„Аскетске поуке“ нашег светог оца Василија Великог нису „монашко правило“ у западном смислу, него практично развијање Јеванђеља, основна упутства за живот посвећен Богу. Поред тога, незаменљиво остаје усмено, такозвано „неписано“ Предање, које старац у заједничком животу предаје ученицима од уста до уха, од срца до срца, од духа до духа. Божији захтеви, како су предати у одређеним речима Исуса Христа у Јеванђељима, прихватају се несмањено и у њиховом пуном духовном смислу. У послушности старцу и у учењу и унутрашњем усвајању светог Предања дешава се све остало. Да би човек урастао у овај живот, мора почети рано. Многи изузетни старци у православним земљама већ су са 15 година били на путу. Најбоље доба за улазак у новицијат, према искуству, јесте између 18 и 24 године.