Исоном се назива основни тон химна или псаламског појања, који му се као бордун подлаже као лежећи тон. У византијској хоралној нотацији овом речју означава се и неума за понављање тона. Исон значи “исти”.

У већим химнама исон следи тетрахорде; то јест, чим се мелодија креће у горњи тетрахорд, пева се основни тон тог тетрахорда. И друге промене исона могуће су као средство музичког израза и примењују се у пракси. Ипак карактер и символика исона остају исти: он увек образује трајну хармоникалну основу за мелизам који се изнад њега и око њега креће. Зато се у класичном хоралу исон не сме често, а поготово не стално, мењати. Ни дисонантни интервали никако не приморавају на промену исона. Напротив, тек се оштрином неких интервала у односу на исон препознаје карактер модуса.

У својој хармоникалној бројевној вредности исон одговара јединици, дакле слика је почетка, извора, и тиме символ вечног праоснова, самога Бога. Пошто исон у себи носи све могућности, али сам још стоји пре развијања у музички мелос, он је символ девственог праоснова бића уочи стварања: “Дух Божији лебдео је над водама”, каже се у Књизи постања. Тако је исон ближе символ Бога Оца, Творца, непознатљивог и неизрецивог праоснова. У ономе што у њему осетно сазвучно трепери, он је символ треће ипостаси Божанства, Светога Духа. И у хришћанској символици бројева јединица имплицитно садржи тројку, и са јединицом нужно и тројку, јер Света Тројица Оца, Сина и Духа јесте један Бог у три ипостаси, нераздељиво и несливено.

Један српски старац новијег времена изразио је ове везе приликом духовне синаксе у једном атонском манастиру речима: “Исон у византијској црквеној музици јесте доказ апофатичког богословља Православне Цркве."

Чим се мелизам уздигне из исона, у символу приступа друга ипостас божанске Тројице, Логос, Вечно Слово. На почетку Јовановог јеванђеља стоји: “У почетку беше Слово, и Слово беше у Бога, и Бог беше Слово. Све је кроз Њега постало, и без Њега ништа није постало што је постало. У Њему беше живот, и живот беше светлост људима.” Чим Слово дође над “воде почетка”, све ступа у биће. Слово има стваралачку свемоћ. “Бог створи све својим Словом.” Слово је и Бог у свом оваплоћењу, вечни Логос који доноси живот. Мелос хорала на свим нивоима израста из речи, све до природног нагласка и синтаксе језика. Али се не исцрпљује у свом спољашњем облику, него је аналогни носилац праобразне димензије светог текста. Она је у њему самом већ заиста садржана и открива се молитвеном читаоцу у Светом Духу. Али у мелосу истовремено лежи други, непосреднији пут Његовог “оваплоћења”. Хорални мелос је у идеалу “одјек Слова пре свих речи”, мисли Божијих, које се у духовном созерцању опет нуде као праобрази постојећег и могућности постајања.

Хармонија хоралног мелоса састоји се, пре свих музичко-теоријских разматрања, у сазвучју духовних енергија и сила са божанским мислима и праобразима. Тако однос мелоса према исону изображава вечну повезаност, religio, обликованог бића са праосновом сваког бића.

У овом садејству исона и мелоса истовремено се открива треће, које је ипак већ садржано и у једном и у другом. Исус у Јовановом јеванђељу каже: “Ја и Отац једно смо” и “Ко види мене, види Оца”. Али ово “виђење” буди се у Светом Духу. Када Симон Петар каже Исусу: “Ти си Помазаник, Син Бога живога”, Господ одговара: “Блажен си, Симоне Петре, јер ти то не открише тело и крв, него Отац мој који је на небесима” (Мт. XVI, 16 и даље). Дух се ту не помиње непосредно, али Он је тај који буди свако духовно познање, Он делује својим усељењем у човека и саопштава божанску благодат и силу. Тек на Педесетницу апостоли су могли говорити “прајезиком”, а то истовремено значи: свим језицима света. Као што Дух Божији лебди над водама прапочетка, као што Дух Божији даје да се познају Вечно Слово и Отац, тако Он покреће свету игру љубави сила. Он је свеприсутни и свеиспуњујући, љубећи, вечни Бог. По суштини (kat ousian) Он је једно са Оцем и Сином; по ипостаси (kat ypostasin) јединствен је и самосталан, као што је Отац у себи и Син у себи. Тако је Света Тројица несливена и нераздељива, један Бог у три ипостаси.

У рецитацији светих текстова исон чисто иступа. Свако литургијско читање догађа се на увек истом тону, символу вечног праоснова, и тако показује рецитовани текст као свет, као реч Оца, као духом дејствовану реч вечне Цркве.

Када се у богослужењима пева исон, то нема само музичко значење. Монах, као и световни црквени појац, учи да са исоном повезује духовну молитву. Постоји тајанствени унутрашњи однос између праксе духовне молитве и исона. Он није просто аутоматски дат музичком праксом исона, мада исон управо ову духовну потенцију носи у себи, него увек зависи и од свести и правилног унутрашњег става, духовне усмерености и добре напетости појца. Исон као само споља, “телесно” певана акустичка појава још нема духовно просветљење. Да ли ће символ постати делатан, зависи од појца и од Светога Духа и од њиховог садејства.

То важи за свето појање у целини, као и за све друге дисциплине теургије. Појац, аколит, ђакон, свештеник, сваки присутни монах, сви морају схватити духовни смисао и пронети га у мелосу и у светом чину, да би кроз речи просијало Вечно Слово. Тада духом испуњено појање уклања вео спољашњег разумевања и отвара срце и дух за созерцање смисла и праобраза.