Историјски млада појачка традиција Светог манастира Свете Тројице у духу и суштини је архаична. Она се ослања на најстарија хришћанска предања; њени корени су пре свега у византијском хоралу, али и у грегоријаници и другим појачким традицијама хришћанских народа. Мелос и ритам ових песама развијају се непосредно из речи, конкретно из језичке структуре немачког. Иза тога стоји прареч, само Вечно Слово (Јн. I, 1-18). Архаични карактер немачког православног култног појања, изван историје, модерне или постмодерне, темељи се у вечности. Фасцинантна непосредност речи, међутим, темељи се у немачком језику.

Старац Јоханес се већ током студија музике седамдесетих година прошлог века трудио око архаичног црквеног појања на немачком језику. У почетку је полазио од настојања око “немачке грегоријанике”, за којом се трагало у литургијском покрету 19. и 20. века у обе западне конфесије и која је, на пример, настављена у Шпандауском псалтиру Ернста Пепинга. Са преласком у Православље као конкретан циљ овог рада искристалисала се задача да се пронађе појачка традиција за православно богослужење на немачком језику. Бављењем староруским хоралом, знаменим распевом, а пре свега сусретом са византијским хоралом 1979. године, поглед се знатно проширио, а са њим и могућности стварања хоралне традиције из свете речи. Овај приступ је продубљен монашким животом на Светој Гори Атонској и добио је нови подстицај оснивањем немачког православног манастира. На крају, сва аутентична појачка предања хришћанских народа која су на неки начин доступна могу бити узори Немачког хорала. Тако је, на пример, од 2008. године у видокруг ушао и грузијски црквени пој са својом архаичном трогласношћу и потпуно другачијим музичким системом. За старца Јоханеса, међутим, у овом раду увек у средишту стоји Божија реч, не најмање у својим метафизичким димензијама. Праобраз хорала је појање анђела. Приближити се том праобразу највиша је тежња православног монаха.

Мелос и ритам ових песама развијају се непосредно из речи, конкретно из језичке структуре светих текстова Библије и Литургије Православне Цркве. Музичка структура произлази, с једне стране, из унутрашњих музичких структурних принципа какви су уопште дати у староцрквеном хоралу (црквени гласови, тетрахордне структуре, кружна кретања око чврстих средишњих тонова, символични гестови и интервали), а с друге стране из структуре самог језика. Нагласак, синтакса и мелодија речи немачког језика одређују обликовање мелоса хорала. У хоралу су реч и мелос једно. Зато није једноставно могуће подметнути други текст под хоралну мелодију; то увек захтева музичко прилагођавање и преобликовање полазећи од новог облика речи.

И литургијско место, дакле положај песама у току теургије, утиче на њихов облик. Покрет молећег човека пред лицем живога Бога, који произлази из откривењског садржаја светих текстова и из литургијске ситуације, природно одјекује као нека врста сензора мистагогијског напредовања Литургије. То је сама божанска мистагогија, увођење у тајну, духовно узлажење кроз надвремене просторе и занесено пребивање и општење у њима, што се одражава у степену напетости, амбитусу и расположењу хорала и одређује надређену музичку архитектуру богослужења. Тако је, на пример, прокимен, литургијски увод у читања из Светог Писма, музички обликован као врата, истовремено блоковито и течно: у контрасту између вишегласног хомофоног припева (ефимнион) и слободно мелизматички текућих псаламских стихова појца, прокимен постаје граница и пролаз у исти мах. Херувимска песма на почетку тајинственог дела Божанске литургије, напротив, најчистије је мистеријско појање, високо мелизматично, које кроз фригијски модус усаглашен са обертоновима уздиже ка небеском светилишту. Очишћење, прелазак границе и уздизање у више ступњева воде ка духовном созерцању. Ослобођени, уздигнути дух корача са свештеником, који свете дарове носи у Светињу над светињама, ка горњем олтару.

Иза свега тога стоји прареч, само Вечно Слово (Јн. I, 1-18). Јер језик, нарочито свети језик, јесте образ и одјек свестварајућег Вечног Слова, које је код Бога и истовремено Бог, у тајни божанске Тројице. Ово Слово је право “праслово”, пре свих речи. Оно се јавља и као пропорција, хармонија, звук и мелос. Зато хорал није пуки “додатак” или “музичко постављање” текста, него сам аналоган и непосредан израз Праслава, који речи земаљског језика испуњава, оживљава и уздиже, као што душа испуњава тело.

Немачки хорал познаје различите ритмичке родове, који су, баш као у византијском хоралу, додељени одређеним литургијским врстама текста. Већина комада је једногласна над исоном; већи комади могу се на крају или на истакнутим местима текста понекад разгранати у трогласје. Од AD 2008. придружују се трогласна, благо полифона појања у хармонизацији црквених гласова, која се, међутим, својом природнотоновношћу јасно разликују од уобичајеног вишегласја. То су пре свега одговори на јектеније (Кирие елеисон; Подари, Господе; Пресвета Богородице, спаси нас; Теби, Господе; Амин), прокимени (антифони псаламски напеви пре читања) и празничне песме као што су “Христос васкрсе” или “Блаженом те зовемо”.