Хорал у строгом смислу јесте једногласно мелизматичко црквено појање, коме се, по византијској пракси, полаже основни тон, такозвани исон. Хорални мелос развија се из духоносне свете речи (библијског текста, молитвеног текста), што се односи како на нагласак и синтаксу језика, тако и на став поклоњења у духу и истини код мелода, а коначно и на самога Христа, вечно Слово Божије (Јн. I, 1-8).

Појање и обреди чине централно “поље рада” духовне вежбе у свим традиционалним религијским културама човечанства. При томе је важно да се, изван спољашњег учења и покрета осећања, започне и негује духовно опажање. У многим православним манастирима Свете Горе Атонске и на другим местима ова пракса се негује већ скоро 2000 година. Византијски хорал је за грчки језик оно што је грегоријански хорал за латински језик.

За немачки језик се од 19. века, у вези са литургијским покретом, полазећи од латинске грегоријанике, покушавало да се стекне староцрквени хорал. Данас је, укључивањем других староцрквених хоралних традиција, могуће боље препознати основне принципе хорала и разумети га као музички “прајезик”. Он у језицима народа добија сваки пут сопствени изворни облик. Хоралне традиције хришћанских народа (византијски, латински, грузијски, сиријски, старобугарски и други хорал) јесу, на неки начин, дијалекти тог једног прајезика хорала.

Немачки хорал је такав хорални дијалекат на основу немачког језика. Од 1977. године развијао га је старац Јоханес, по узору на грегоријанику и византијске хоралне традиције. Од 1990. године он се практикује и предаје у Светом манастиру Свете Тројице у Буххагену.

Руско црквено појање, које се већ више од 100 година понегде подмеће под немачке текстове, снажно је обликовано романтичарском музичком културом 19. века (Бортњански, Чајковски, Рахмањинов и други), те дакле није “хорал” у строгом смислу. Старије старословенске појачке традиције (знаменни распев и друге), напротив, чисте су хоралне традиције и такође служе као узор за Немачки хорал. На пример, у Буххагену се сваке вечери на вечерњи пева Симеонов химан, “Сада отпушташ …”, који представља контрафактуру старословенског “ниње отпушчајеши”. У новије време и на другим местима постоје слична настојања око црквеног појања на немачком језику. У међувремену у Манастиру Свете Тројице постоји целокупни ординаријум часовног богослужења и божанске литургије, као и химне великих празника и низ композиција псалама. Осим тога, постоје различити модели за појање псалама у свих 8 црквених гласова. Сва богослужења се певају у Немачком хоралу.