У православном богослужењу појање није пуки додатак, него неопходни део божанске теургије. У монаштву оно нарочито служи и као духовна вежба. Православно хришћанство поседује богату ризницу различитих појачких традиција, које су се развиле у складу са особеностима појединих језика и народа.

Првобитно хришћанско црквено појање назива се „хорал“. Оно настаје из речи узнесене у молитви и ношене Духом. У западној Европи познато је пре свега латинско црквено појање Римске цркве, грегоријански хорал. Подједнако стара и часна хорална традиција јесте византијски хорал, који полази од грчког језика и негује се у Грчкој цркви. На њега се враћа већина појачких традиција православних народа. Али постоје и потпуно независни развоји, као нпр. древно трогласно појање Грузијске православне цркве или - опет сасвим другачије - млађе вишегласје у Руској цркви (Рахмањинов, Чајковски, Бортњански). Најстарији облик руског црквеног појања је старословенски хорал, под утицајем Византије и Бугарске, који се назива и „неумско појање“. Румунија има више различитих облика појања једне поред других; тамо се сусреће више утицаја, од грчко-византијског хорала преко руског вишегласја до народних облика у Трансилванији. Одговарајућа појачка традиција за православно богослужење на немачком језику јесте Немачки хорал, како се негује у Манастиру Свете Тројице.

Почетком осамдесетих година 20. века на Светој Гори Атон настали су први рукописи за немачко православно часовно богослужење у посебном неумском писму по средњовековним узорима. Ова нотација је у наредним годинама даље развијана. Године 1985. настао је први потпуни рукопис Божанствене литургије светог Јована Златоуста (Хризостома) у Немачком хоралу. За њим је, такође 1985. године, уследило прво штампано издање, данас распродато, „Хорска књига за Божанствену литургију“.

Данас постоји обиман корпус са ординаријумом и химнама великих празника, као и модели за стихологију и псалмопојање. Није од малог значаја уметност импровизације, која се примењује пре свега у појању пропријума. Немачки или грчки текст који канонарх рецитује при том се „ex tempore“ претвара у појање, при чему појци морају најпажљивије да поштују задати црквени глас, као и музичку симболику интервала и музичких покрета (неума).

Монаси поју Немачки хорал у природнозвучној финој интонацији, чиме он добија сасвим сопствену јасноћу и снагу. За то постоји уџбеник: Der Weg zum naturtönigen Kultgesang, као и два документациона CD-а, на којима се чују псалмопојање, јектеније, силабичко и мелизматичко солистичко појање, као и вишегласне химне у свих 8 црквених гласова (види под ☞ Verlag).